Čitajte roman “Karakondžula” na Diwan online: Odluka

Književnica Bisera Boškailo je našem Magazinu ustupila pravo da objavimo njen novi roman “Karakondžula” u djelovima.

Čitaoci Diwan online imaju priliku da svake nedjelje čitaju po jedno poglavlje iz ovog romana koji je u 2013. godini dobio nagradu izdavačke kuće “Bosanska riječ” za knjigu godine.

Bisera Suljić Boškailo: Karakondžula

Bisera Suljić Boškailo

Danas objavljujemo šesto poglavlje romana Karakondžula.

6. Odluka

„Gledaj ova božja davanja! Vidiš kako životinja voli, kako mu se ona sad proteže, pruža mu vrat svoj i miriše ga, liže ga… Kad ta neka sila naleti, onda je sve samo u toj stvari… Ne mislim Kume na one bezobrazne stvari, nego na milovanje duša. Evo ti primera da to i životinje  rade. Pa, možda su i nadmašile u tome pojedinog čoveka…

Ja kad se budem Bogu predavao, sećaću se kako mi kaže: ‘Čuješ li kako mi se rebra na grudima razdvajaju, pucaju, kako su se raširila da bi mi srce ipalo od ljepote što sam sa tobom?’ Moj, Kume, ne znam da li si oseto taj miris kad te neko voli, taj osećaj kad se ljubav isparava iz njegovih usta, grudi… To je jače i od onog momenta… nešto više…

Nama nisu dali da budemo zajedno i ja sam ostao radije zauvek sam. Šta smo svi dobili time? Šta od mene? Umesto sretna čoveka, napravili su jadna čobanina… Ona se udala i celog života znala samo za batine od njega. Jednom me posle dugo našla gde čuvam stoku. Dali smo se opet jedno drugom i telima. Ispričala mi je tada da je taj budala toliko bio da bi se i pas koji je bio vezan za kolac tako ibretisao od njene kuknjave i tako trzao i lajao na njega da se čak jednom i otkinuo, i iskomadao bi ga da ovaj hajvan nije pobegao u kuću. Ona je tada videla da je i pas bio ljudskiji od njega i svaki put kada bi mu htela odneti da jede, prvo je to davala paščetu da malo obliže, mislim tu njegovu ćasu iznjuši i poloče malo njegova jela, pa bi to onda ona odnosila mužu sa ljubaznim osmehom. Tako mu se svaki dan svetila. Bojao sam se da je ne zatekne negde i da je na mestu ne ubije, ali eto nije. Umro je iznenada. Eh… Žensko ne ostaje nikome dužno, samo što smo mi budale pa mislimo da smo je sredili motkom, a ne znamo da smo tada sebe njom sredili.“

Huka ga je nijemo slušao. Htio je umoran na onu svoju liticu, ali pošto je Boško bio ovdje sa stokom, odustao je od toga i sjeo pored njega. Njegov stari kum je uvijek imao interesantne priče koje je Huka još kao dječak rado slušao.

„Ene, ona uspaljenica hoće ponovo da vodi?! Haj, Šarka, rospio!“, viknu odjednom Boško i skoči na noge. „Hm… Jesi li gledao kako vodi krava? Kako mu stane, pa se posle okreće njemu, kao da ga ljubi? Životinja oseti potrebu da se ljubi, onda kad on obavi tu rabotu, taj jedan skok…  Priroda hajvana je čudo, to su prosto božja neka davanja u pitanju. A ima ljudi koji život provedu i pojma nemaju šta je nežnost i ljubav… Gledao sam koliko su konji u tome još daleko ispred ljudi. Pa kad dođe kobila, gledao sam, pa to je nemoguće, ali džaba, sila je to sila… A kod ovaca, prvo se tuku oni silnici, a onda onaj bubne onoga drugog i prebije mu rebra i tako je osvoji, dobije je i kao kakav hadžo se posle šepuri. Znaš šta je hadžo? To je onaj što izvadi onu stvar i sve što hoće popiša… A žene mu trče za njim i govore: ‘Mašala, ah, što fino miriše’. To ti je hadžo. Onaj što može sve, jer ima zenge…“

Huka se sad grohotom nasmijao starom kumu i tako dugo smijao da je Boško zastao sa pričom o ljubavi životinja bez kraja i početka i čudno ga u oči gledao, ne znajući čemu sada ovaj ovakav smijeh. Shvatio je onda nešto i kad se Hukin smijeh utišao, nastavio:

„Jah, prođe i ramazan kod vas i bajram… Sretoh prije nekoliko onog pekara iz Pazara. Kaže bio negde od bajrama i beše vidio vam žito…“

„Eeee, ali on hoće mljeveno. Mi da imamo gdje da ga sameljemo, znali bi šta sa njim.“

„Čuo sam kako je Muljko predlagao tvom ocu… Ono lukavštine od čoveka… Šta njemu neće pasti na pamet? Noću mljeti? Neka on tad melje. Nemoj sinko, da te guja peči i da se prevariš da to uradiš. Tu je tad nečastivi gazda. Usred one hurdulije noću. Uh, nečoveka jednog. Da je dobar ne bi mu stoka lipsavala u torovima… Onaj sin mu Juka kao da nije njegov. Valjda se  na daidže bacio. Fino neko dete i odgojen i pametan. Vidi se da je išao na škole. Priča se da će biti hodža u džamiji koja će se pravit u Čarovini uskoro.'“

„Juka je dobar momak“, prošaputa Huka.

„Samo, neka ostane među nama, mislim da je naleteo na onog arsuza nad arsuzima. Čujem da  mu se krvi sa ukućanima… One sestre mu se srećom ranije udadoše… A ona nesretnica Zilka osta kao i ja da stoku čuva… Pričaju da je nešto bolesna? Nagazila na vilinsko kolo, priča mi Suljka. Je li to tačno?“

„Ne znam“, prošaputa Huka, ulegnu ramenima i naglo ustade i krenu: „Moram sad…“, dodade, mahnu rukom dajući znak da će domu i zamače hitro ka prvim kućama.

Zastao je kod Muljkove kuće, pogledao k prozoru, kao nekad, u nadi da ugleda Zilku.

„Huku je tako pogodila Boškova priča da je zadrhtio od neke muke u sebi. Bilo mu je žao te djevojke. Ali o braku sa njom nije se smjelo ni pomisliti, a kamo li progovoriti. Oni, iako nisu bili bliži rod, pazili su se kao da su najbliži i to bi bilo čisto rodoskrnavljenju. To je Huka znao i nikada nije ni pomislio da se oženi sa njom, iako je na neki svoj način volio. Odrastali su skupa i dijelili mnoge sretne trenutke još kao djeca čuvajući stoku.

Huka je znao da Zilka zbog njega pati i da drugačije o svemu tome misli. Ona je u ljubavi i u odluci da se uzmu bila hrabrija. Jednom mu je to i rekla. Njena ljubav je zamračila posve svjetlost zdravog razmišljanja, mislio je sada gledajući k njenom prozoru“, posvjedoči Svjedok.

Pred očima su Huki sad iskrsli njeni zvonki osmjesi i blagi pogled pun ljubavi. Učinilo mu se da je vidio kako na sred sobe stoji i gleda ga.

„Ah, kako smo iste sudbine, moja Zilka! Kao da mi Bog tvoju muku vrati“, prošaputa Huka i krenu uz brdo.

„Oboje su bili nesretni da ne može biti više, ona zbog njega, a on zbog one druge koju je u prvom trenu osjetio da mu pripada, onu na koju kad bi pomislio obuzelo bi ga ushićenje koje mu nije dalo ni da jede, ni da pije, ni da spava, ni da miruje, ushićenje koje ga je tjeralo da je traži i da sve ostalo funkcioniše po toj liniji traganja za njom. Ona je bila njegov put u nedogled, a on je bio putnik koji je morao samo tuda kuda se njen put u beskonačnost gubio“, upade Ljubljena.

„Huku je bilo teško na nešto pokrenuti, ali još teže ga je bilo u nakani zaustaviti. Kad bi nešto rekao, to je bilo pod svaku cijenu odrađeno. Kao kod daidže Preke koji bi prije umro nego svoju zadatu riječ pobio. Kad bi ga pitali i ubjeđivali argumentima, zašto je tako tvrdoglav i ne popušta, on bi samo promumlao:

‘Uhvatih se pa rekoh. I sad moram tako.’ E takav isti je bio i Huka. Kad bi nešto odlučio to je bilo gotovo i nema sile koja bi ga mogla spriječiti“, nastavi Svjedok.

„Bože, pomozi mi u mojoj nakani koja mi u ovo nevrijeme ovdje pade na put. Ovako se ne može više živjeti. Ne, mora se nešto potresti u mom životu. Ovako ne ide dalje.  Ah, uz tvoju pomoć Bože ja sam samo jači od svega. Šta mi se može desiti? A i taj događaj će biti  opričan, opjevan“, govorio je tiho za sebe Huka.

„Hairli Huka?“, ču se iza njega.

Huka se okrete brzinom k Muljku koji je stajao poguren iza njega sa rukama na leđima.

„Huka Morić nikad nije bio žena… O mom junaštvu će se ubrzo svijetom pričati“, reče i nasmija mu se odlučno u lice.

„Zašto ne prenoćiti u vodenici i mljeti? Šta mi ko šta može? Samo uz Božju pomoć i niko mi ništa ne može. A kad budemo prodali žito biću bogat i mogu u svijet sa njom pobjeći“, šaputao je i otrčao do guvna.

Sjedio je ščučureno na očišćenom guvnu i gledao u krvave tragove zalazaka sunca iza planinskih hurvina.

„Ukrasću je i pobjeći u svijet da nas niko nikad ne nađe. Ko će znati da je bila Vlahnja i iskušenica iz manastira? Nikome nećemo pričati i niko neća to ni saznati. Ona će biti moja Hanka,  to će ostati“, šapćao je sebi dok je sve je sad vidio u zlatnom horizontu njegove sretne utrobe. Zbog odluke koju je donio sad su i šume ispod njega bile svečano pozlaćene i rijeka je titrala u safirima i prašnjav put je bio kao zlatom posut. Dok mu je duša bila čarobnom nadom i ovakvim mislima okićena, on je sve što je vidio u lelujanju  svjetlosti sreće i radosti, sve je titralo kao na svadbi nagizdana nevjesta. Gledao je kako sve veselo ispred njega igra, kako jabuke dozivaju u svom rumenilu i sočnosti i kako je sve u stanje uživanja života.

 

***

 

„On je odlučio. A kad čovjek odluči, onda i nebo odluči da mu pomogne u ostvarenju te želje. I  u svemu je najbitniji nijet zbog čega se to radi i u ime čega. No, da ste Huku pitali sada zašto je to upravo sada čvrsto odlučio, on vam ne bi znao reći; da li zbog sebe? da li zbog Đurđine? da li zbog Zilke? da li zbog svijeta i njegova junaštva? da li zbog izazova koje je on volio? da li zbog žita? da li zbog nepodnošljivog stanja u kojem se našao i od kojeg nije mogao pobjeći, pa je tako tražio lijeka u tom opasnom i zabranjenom izazovu? Ili mu je to bilo suđeno? Ko to sad zna?

Sve u svemu on zna da je odlučio i da još jedino treba da nađe oca i da mu kaže svoju odluku – da ga ubijedi da i on tu odluku podrži. Otac se pita za sve i morao ga je i za to pitati. Morao ga je ubijediti da mu da svoj izun“, ispriča im Svjedok, prije nego se svi nađoše kod štale.

Huka je oca zatekao kako izbacuje đubrivo.

„Babo! Ja sam odlučio…“, počeo je.

„Pa čemu je vakat, tome je i vrijeme. I ja sam mislio da kad prodamo žito i sijena i volove da se spremamo za svadbu. Čuvena će biti, a ne onako sirotinjska kao Jukina. Zećo kad ženi sina, treba devet sela da zna“, govorio je ponosan, gurajući balege k vratima izbe na kojima se Huka bio se posavio.

„Nisam na to mislio… Odlučio sam… Što ne bi baš mljeli naše žito i noću?“

„Aaa, to ne. Nikad niko noću nije mljeo, nećemo ni mi.“

„Neko mora biti i prvi… Nije se mljelo jer se narod plašio. Od čega? Šta meni ko, osim dragog Allaha, može? Čuš babskih priča i Karakondžula! To je samo priča kojom se mala djeca stravljaju… Ja sam  Huka Morić, pa i da je ima šta od tih zanovetki, šta ona meni može?“, nastavio je Huka uporno, sad dohvativši očevu ruku da mu ne ode dok ga ne sasluša.

„Ne i ne. Rekao sam neću da sam izrod i da mi se ljudi smiju.“

„Ali mi nećemo nikom o tome ništa. Kad ga sameljemo reći ćemo da smo samo htjeli provjeriti koliko je jaka ta Karakondžula. Ismijaćemo to strašilo. Pričaće se svuda o mojoj pobjedi. I šta tu ima loše? Prekosutra je svakako na nas red. Potjeraćemo više žita. Ti melji do akšama, onda ću ja reći majci da ću za Pazar, a doćiću u vodenicu. Ti onda idi kući radi torova, a ja ću ostati i mljeti. I niko ništa neće znati“, ubjeđivao ga je Huka, sad ga zagrlivši.

„Ne znam…“, otimamo mu se otac iz naručja, izgledajući kao malo dijete, prema Huki.

„Znam ja. Sve sam smislio tako da niko neće ništa znati. Da probamo. Znaš koliko para možemo uzeti ove godine za žito?… Ako nešto ne bude išlo kako treba, rećićemo da me mrak zatekla na putu k Pazaru i morao sam se negdje sakriti od vukova.“

„Pustimo da to prenoći. Mudrije je jutro od noći. Pričaćemo sutra“, promrmlja otac, istrgnu se iz sinovog naručja i nastavi da izbacuje hitro đubre iz izbe.

Huka poskakujući nestade zadovoljan i ispunjen.

„Ovo je bilo već završena stvar. Poznavao je dobro oca i znao je da ovako reaguje samo kad je slomljen“, dodade Svjedok.

 

JESTE LI PROČITALI OSTALA POGLAVLJA?

Facebook komentari

komentara

Reaguj na ovaj članak