Dvije priče Senada R. Avdovića: Zimska noć i Ćutnja

Senad R. Avdović je Novopazarac. Pored priča piše eseje.

Zimska noć

Iz jednog od stanova u okruženju čujem zveku časovnika koji se oglašava na svaki sat. Ne znam odakle dolazi. Ispod nas nema nikoga, iznad takođe, levo je samac za kojeg tvrdim da nema takav časovnik u kući, a desno je omanja porodica u velikom stanu koja ne koristi sobu koja se lepi sa našom.

Ja ga čujem. Kad god zazveči pogledam na sat i vidim da je dva ili tri ujutru ili koliko god. Noću je glasan, gotovo da me trgne iz sna. Jedan, dva, tri, četiri, pet sati i tako svaku noć. Označava mi kraj i početak dana. Jedne noći se prelomila čudesna melodija, mislim da je bio u pitanju Šostakovič. Čak bih se smeo zakleti. Prekinuo ju je upravo časovnik odnekud. Dva časa ujutru. Nije se više vratila, ili je nisam mogao čuti. Osvrnuo sam se, supruga i ćerka su divno spavale. Napolju je sneg postojano padao, svodeći krajolik na jednu dominantnu nijansu bele.

Još dugo nisam mogao zaspati. Čudna se namišljanja dešavaju noću, toliko čudna da ih čovek narednog jutra katkad teže povezuje sa sobom, kao da su ona deo neke profane prilike koja se noću ugnezdi i kljuca, kao da su teški i mučni pokrov kojim se čovek ogrće a koji ujutru naporno odstranjuje od sebe, gotovo bežeći. Zbunjuje, proganja, umara i izjeda. Dovodi u pitanje životni poziv, bitnost, vrednost, suštinu. Na mahove se sve ruši i postaje besmisleno, bezvredno žrtvovanja i odricanja, dok se jasno ukazuje izlaz iz bezizlaznosti. Solidna logičnost se pretvara u skup nelogičnih partikula za koje nije jasno kako uopšte mogu i postojati. To je tama, a takva su i razmišljanja. Lutanje, tumaranje po sećanjima, dozivanje pradavnog života, kreiranje iluzija, počivanje na penušastim konstrukcijama, zatim prazan hod, a onda ništa: mrak, neznanje, nesigurnost, zbunjenost, obmana. Potom prekid, pa nanovo. Mozak se drhteći bori, organizam treperi, suve misli oporo trljaju svest. Sve škripi, hrapavo se ideje kose jedna o drugu, a naviru kao pupoljci vodenog cveta u bistroj vodi. Žamor u glavi se povećava dok ga smrtna tišina spolja pritiska i gazi. Sneg tako sporo pada, gotovo da na trenutke stoji u mestu ili se možda kreće vodoravno. Supruga i ćerka divno spavaju. Opet se čuje sat. Tri je.

Ostatak noći.

Ne znam kada i kako sam zaspao. San je kao i nebrojenih noći došao tek tako, iznebuha. Probudila me je ćerkica.

– Diži se, babo! Sneg, pogledaj.
– Dobro, dušo, evo… Evo, sad ću – pokušao sam da uhvatim još koji minut sna.
– Babo, ko mi je rekao: “Vidiš li?” Neko mi je to rekao – nije bilo više minuta koji bi se mogli pretočiti u san.
– Ne znam, dušo. Možda si sanjala.
– Nisam! – ljutito je odvratila. – Neko mi je rekao: “Vidiš li?”

Deca teško razlučuju snove od jave, dok mi stariji s godinama već i u snu primećujemo da je previše dobro ili loše da bi bilo stvarno. Njihov mozak je optočen iluzijama koje se hrane snovima, izdržavaju se od snova, a stvarnost nije tako kruta i uska da bi se moga podvesti pod određen niz prirodnih zakona. Sve je otvoreno, za sve ima mesta, ne postoji nemogućnost. Jednog dana će se šturo sećati svih zapisa koji se neumorno beleže dok srce pumpa, ovlaš će listati ove slike detinjstva koje sada proživljavaju sa besprekornim ushićenjem, euforija svakodnevnih sitnica tinja i prestaje, mesec i sneg gube na čudotvornosti, postaju banalni, nekad dosadni. Nagomilano iskustvo podriva sećanje, te ono postaje lak plen iluzijama. Sve što čvrsto nosimo u sebi vremenom smekša, postane ritavo, guli se i jalovi, a čvrstinom postaje ono skorašnje, ono koje je sveže. I tako, život se kreće od belog ahata do crnog oniksa, prelivajući se u mnoštvo nijansi.

Nisam izlazio iz kuće po kasnog poslepodneva. Sneg je i dalje padao, mada je prilično okrupnio, kao babini jarci. Nema više noćne elegantnosti prilikom pada, tog senzualnog kretanja kroz vazduh. Dan i sneg ne idu. Previše se stapaju u svojim belinama, nema jakog polariteta koji se javlja noću kada crna i bela grade prikaz. Noć je prošla. Nestalo je onog pokrova, one teskobe koja noću ophrvljava čoveka; nema tog čudovišta koje žvaće i preživa uz gnjecave zvuke. Dan je. Sat se ne čuje.

Kada sam konačno izašao iz stana, po zgradi se već prenosio haber da se preko noći sa terase bacila komšinica i da je ostavila poruku mužu u kojoj je pisalo: “Vidiš li?”
Ostatak dana.

Ćutnja

Nikad nisam ni pomislio da ću jednom morati da krenem dalje. Čudno je kako sve polagano prestaje uz kruti drhtaj duha, ukočenost bezvredne volje i slamanje svesti. Poražena duša stoji na margini prolaznosti, osramoćena za jedno lažno postojanje, poražena uz mrski podsmeh najveće ćutnje koja je ikada ćutala i koja će ćutati.

Ona eonima ćuti, imbecilno ravnodušna, van svega a u svemu, deo ničega i nečega. Njoj pripada svaki deo nas i nijedan naš deo; ona je sve i ništa, uzdisaj i izdisaj, tuga i sreća, dete i starac, život i smrt. Sve nam pruža u paru i množini a samo se ona pojavljuje kao jedna i nenadmašna, sveobuhvatna. Ona je gde god je pogled, gde god je dodir, gde god je njuh i sluh – ona je. Takva je. Ćuti, ne govori niti je ikada govorila. Za nas je to čudo, volšeban, ali ona ne zna šta je to čudo i šta su čudesa ni nebesa.

Čak ni kada ljudi izokrenutih glava progovore, životinje prohodaju repom, insekti polete pod zemljom a ribe zaplove po vazduhu; kada se dirižabl sa dva putnika spusti na Titan, kada jato omalenih vrabaca obleti oko kvazara, kada se atom svojevoljno uzjoguni i podigne revoluciju; čak ni tada ona neće progovoriti, a ni reći kako je sve to čudno što se dešava. A zaista, šta tu ima čudno? Ako se štogod može zamisliti, rečima opisati i dovesti u sklad, zašto ne bi moglo i postojati kao takvo? Ja ne znam, ali znam ko zna. Ćutnja mora znati odgovore; no, ćuti ih i nikada ih neće izreći.

Neko reče da niko ne zna takve odgovore. Ali ona je nešto i ništa, neko i niko, pa ako obuhvata i nikoga, tako mora znati i sve istine koje se nalaze u nikome. Ćutnja to neizostavno mora znati.

Kuda ćemo u ovoj sveprožimajućoj ćutnji? Bežati iz jedne tišine u drugu. Galama? Galama koju pravimo ne čuje se dalje od nas; ćutnja je pritiska sa svih strana, umrtvljuje i razgrađuje. Nego šta, ćutnja je to. Prirodno stanje. Za podizanje tona, pravljenje galame, buke, za ćućorenje ili kakofoniju svakako je potrebno uložiti energiju, potrebna je promena, kretanje, zbivanje. Dok, za ćutnju je sve to nepotrebno. Treba samo ćutati, nestajati, predati se. Ona je neminovna, sama sebi dovoljna, čeka, posmatra, crpi, izrabljuje. Skraćuje dah, uništava i stvara, ismejava ideje, otima otkucaje, krade korake. Secikesa. Ne! Ovako više neće moći. Staću joj na put, razotkriti je, prokljuviti je, raskrinkati joj planove, odati je svetu i ljudima da njena bruka bude znana, svima poznata. Neće više biti mistike, strahote, tame i magle u njenoj pojavi; biće čista, nevina kao beli opal, šćućurena poput nezaštićenog deteta, čudotvornih očiju suznih. U toj igri nimbusa i roga, u nadmetanju goropadnih ćutnji koje se poništavaju stvarajući novu, ja ću bespogovorno izaći kao pobednik. Ja to moram biti.

Uvući ću je, izgrati, dokazati joj. Ćutaću. Upravo tako. Pokazaću joj odakle potiče i gde joj je mesto. Ona je ništa, jedno veliko ništa. I nešto. Ja, ja sam joj dao snagu i moć, značenje i krutu oholost. Nadvio sam je nad svime, ništa sam ogrnuo njom. Ćutaću. Umem to. Otkriću je, zavesti, ubediti da je bez mene nema, da je samo sa mnom ništa. I sve.
Ćutnja sam ja.
_________________________
Diwan magazin
* Prenošenje teksta je dozvoljeno samo uz navode izvora i obaveznog linka koji vodi na izvorni tekst. Autorska prava su zaštićena zakonom.

Facebook komentari

komentara

Reaguj na ovaj članak