Ratna priča: Kojem hafizu je Mušan Topalović Caco poljubio ruku?

Dok sam ja stajao sa tim momkom, Hafiz uvede Mušana u Džamiju. Ostadoh vani začuđeno gledajući. Čujem Cacu kako mu govori: “Hafize moje čizme su…”, on ni ne završi rečenicu a dobi odgovor: “Pa zar nas nije Allah stvorio od zemlje?”

234ec4e1dc35ee1c1c345ed4afad9335Autor: Ratni drug Mušana Topalovića Cace (Obrada: Diwan magazin)

Bilo je to 23. septembra 1993. Kišan dan koji je najavljivao jesen. Tužnu jesen.

Caco je otišao do Careve džamije, jer je u nju pogodio projektil nepoznatog kalibra i oblika sa Trebevića, pa ga je interesovalo čime su pogodili i kolika je šteta. Bio je namaz u toku, mislim da je bila ikindija. Sačekao je da se završi. Bilo ga je stid ući, jer onako blatnjav iz tranšeje je došao.

Izašao je neki dedo bez brade, pogrbljen i reče: “Uđi Mušane.”

On pogleda u mene zbunjeno, pa niz sebe pogleda, a na nogama crne magnum čizme se ne vide od blata.

Dedo opet: “Uđi Mušane. Čekao sam te da dođeš.”

Izgled tog mudraca me je prevario, jer sam mislio da je to neki dedo ko i svaki drugi. Slušajući ga kako tečno, gramatički izgovara rečenice i pomalo misteriozno izgleda, shvatio sam da je dedo načitan, kako vjerskih, tako i drugih knjiga. Ufatio sam nekog mlađeg muškarca unutra. Povuko sam ga za kragnu i pitao ga: “Je li ko’ je ovaj dedo?”

A on mi reće, bez imalo straha od mene i Cace da ćemo ga odvesti na kopanje, ako nema vojnu knjižicu: ” to je Hadži Hafiz”.

“Koji ba Hafiz?”, pitah.

“Hadži hafiz Hadžimulić” reče on.

Dok sam ja stajao sa tim momkom, Hafiz uvede Mušana u Džamiju. Ostadoh vani začuđeno gledajući. Čujem Cacu kako mu govori: “Hafize moje čizme su…”, on ni ne završi rečenicu a dobi odgovor: “Pa zar nas nije Allah stvorio od zemlje?”

Nikad nisam vidio Komadanta tako postiđenog u nečijem društvu. Kao neka mlada koja je došla kod mladoženjinih roditelja. Čekao sam vani u haremu. Vrijeme prolazilo sporo. Bio sam ne strpljiv, jer je na liniji kiša napunila tranšeje vodom. Moramo se vratiti brzo, ali on ne izlazi. Tišina je bila kao ono kad treba da granata opali, onaj djelić sekunde. Čujem zvuk čizme kako korača i mrvi one djeliće ispod sebe od kupole. I poznati zveket oružja za pasom Komandira. Napokon je izašao iz džamije. Za njim izlazi Hafiz, koji ga je uveo da pregleda to unutra. Na rastanku njih dvojce, Mušan se sagnu i poljubi ga u ruku.

Štaaaa? Moje su oči ostale bez treptaja. Pogled mi je bio kao da sam hipnotisan. Mušan je poljubio ruku tog dede. A sa Alijom se nije htio ni rukovati. Pitao sam sam sebe: ” ko je taj čovjek koji je od Mušana dobio toliko poštovanje?“

Taj rastanak me je podsjetio na Bajram, kada sam svog dedu ljubio u ruku, poslije Bajram namaza. Napokon smo izašli i sjeli u kombi. Sjedim za volanom i gledam u njega, a njemu oči nekako drugačije sijaju. Na trenutak zaboravih da žurimo.

Caco se okrenu prema meni i reče: “hoćemo li krenuti?”

Onako sav zbunjen ne znam ni gdje se pali auto, jedva se pribrah. Vozimo se uz Bistrik i ja ga pitam: “jeli Komandire, šta ti reče ovaj Hafiz?”

“Nešto što nikada do sada nisam čuo. Otišao sam po jednu stvar, a našao sam drugu”, kaže.

“Pa jesi to našo’ tu granatu?”, i dalje sam bio radoznao.

“Našo’ sam neviđeno oružje”.

E tek mi tada nije bilo ništa jasno. Došli smo gore i Komandir naredi da se postrojimo jer ima nešto “važno” da kaže. Nas oko 100 boraca je bilo tu i to će svi potvrditi, jer ima pisani trag tog monologa koji kaže:

„Moji saborci ! Moja braćo !
Danas sam saznao nešto jako važno! Možda je ovo moje zadnje obraćanje i zato zapamtite ovo!”

Počlo je došaptavanje među rajom: “šta je ovo” ; “šta se dešava”…

On i nastavi:
“Možda ne dočekam sljedeće ljeto, da sa vama oslobađam Lukavicu i Pale!
Možda ne dočekam proljeće da sa vama ovdje sjedim. Možda ne dočekam ni ovu zimu da sa vama čistim snjeg iz tranšeje. Šta god da se desi da niko od vas ne napusti ovu liniju, ni ove tranšeje pune vode. Da se niko od vas nije usudio ostaviti pušku, ma šta god da se desi meni i mojima. Bog je sve odredio i drugačije ne more bit’ !!!”

Nastavio je pričati kroz drhtavi glas i suzne oči.

„Bosna nam je jedina Domovina i drugačije ne more bit’…!!!”

Naredni monolog Emira je primjer kako je dalje bilo.

Rahmet mu diši – haži hafiz Halid ef. Hadžimulić


Facebook komentari

komentara

Reaguj na ovaj članak