Staša Zajović – Žena u crnom: “Poricanje genocida je državno organizovan posao”

Staša Zajović govori o suočavanju Srbije sa genocidom u Srebrenici, o organizovanom institucionalnom negiranju genocida i o ispraznoj retorici pomirenja. Naša sagovornica podvlači da je „elementarni uslov ljudskosti u 21 vijeku da se svako opredjeli i zauzme jasan stav prema dva krucijalna pitanja; jedno je Aušvic, kao paradigma nacističkih zločina; a drugo je Srebrenica, kao paradigma srpskih zločina.“

Republika_14
Naša sagovornica je rođena u Crnoj Gori, u gradu Nikšiću. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Odmah na početku ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije i buđenju srpskog nacionalizma, sa grupom istomišljenika 1991. godine osniva iznimno važnu i izrazito antiratnu nevladinu organizaciju u Srbiji – Žene u crnom. Za svoj rad ova organizacija je dobila brojne međunarodne nagrade. Žene u crnom uspješno djeluju na više nivoa, organizirajući mirovnu edukaciju, insistirajući na suočavanju s prošlošću, odgovornosti za rat i ratne zločine putem uličnih akcija, apela, peticija, kampanja, prisustvom na komemoracijama, konferencijama i slično. Njihove akcije su tokom proteklih godina bile nerijetko zabranjivane, a Staša Zajović se često nalazila na spisku nepodobnih osoba koju su sačinjavale ultradesničarske organizacije u Srbiji.

Zašto je riječ „genocid“ tako teška u srbijanskom društvu?

Staša Zajović: Iako sam po profesili filološkinja upotreba ovog termina nije jezičko pitanje nego se tiče isključivo sudske prakse, uvažavanja sudskih činjenica, poštovanja međunarodnih obaveza, a tu pre svega mislim na presude Haškog tribnuala kao i međunarodnog suda pravde kada je krajem febraura 2007. godine doneta presuda da je Srbija prekršila Kovenciju o sprečavanju genocida, odnosno nije učinila ništa da ga spreči, iako je imala saznanja o tome. To je prvi put u istoriji UN da je jedna njena članica osuđena po ovoj konvenciji, što predstavlja ogroman teret i podrazumeva ispunjavanje brojnih obaveza; da se korsiti termin genocide, jer se time ne relativizuje i umanjuje razmera tog zločina; da se poricanje genocida u Srebrenci sanksioniše kao krivično delo; da se na svim nivoima, medijskom, obrazovnom, političkom, obelodanjuju činjenice o genocidu i da se u obrazovnom programu uvedu kako sudske činjenice, tako i kontekst u kome je genocid bio moguć. Ove stvari znače da država naslednica režima pod kojom je izvršen genocid čini korake ka diskontinuitetu sa tim režimom. Ukoliko ne učini navedene i druge korake dražava naslednica tog režima opravdava genocid ili da budem preciznija, kako kaže teorija, poricanje genocida je poslednja faza genocida.

Gdje se danas nalazi srbijansko društvo kada je proces suočavanja sa prošlošću u pitanju?

Staša Zajović: Ovo društvo ide ogromnim koracima unazad, a to posebno čini dolaskom sadašnjih vlasti u maju 2012. godine, čime ne oslobađam ni odgovornosti petooktobasku vlast. Međutim, sadašnja trojka na vlasti Vučić – Dačić – Nikolić nisu bili slučajni prolaznici ili ćutljivi građani koji su svojim ćutanjem bili saučesnici svoje politike. Te politike su imale konkretnu ulogu u okolnostima koje su dovele do genocida u Srebrenici. Jako je teško očekivati pomake ukoliko nema kontinuiranog i sinhronizovanog delovanja državnih institucija i društva. U školskim udžbenicima za istoriju ne pominje se odgovornost Srbije za genocid u Srebrenici, već se to prepisuje isključivo vojsci Republike Srpske i čini se da se potpuno falsifikuje stvarnost i stvara se jedna državno organzovana laž. Tako je i proces poricanja državno organizovan posao koji zahvata sve pore društva i falsifikuje činjenice, ućutkuje one glasove i istinu o tome. I u tom procesu suočavanja postoji jedna vrlo bitna konstukcija – ako postoji opšte narodno znanje o nekom zločinu u Srbiji onda je to genocid u Srebrenici, ali tu je autocenzura i strah.

Vaša organizacija je sve ove godine uporno i kontinuirano podsjećala Srbiju na genocid u Srebrenici. Da li se primjećuje napredak među mladim generacijama?

Staša Zajović: U pet gradova u Srbiji Žene u crnom su organizovale razne akcije u povodu 20 godina genocida u Srebrenici. Bilo nam je zabranjeno da govorimo, ali smo koristili alternativne metode. I naglašavam da mladi koji su došli da nas slušaju, to su hrabri mladi ljudi, slobodnog uma, kritičkog stava, jako su me podsetili na mlade u Nemačkoj koji su preuzeli krivicu svojih očeva. Očevi koji neće da govore i deca koja to odlučuju. Nadamo se da će ta generacija stasati u Srbiji. To nije samo odnos prema žrtvama zločina genocida, nego elementarnog samopoštovanja, ljudskosti i od tog čina refleksije preispitivanja zavisi budućnosti među nama. Jer ako je to pitanje tako nevažno u Srbiji, u kojoj postoji dominantna saglasnost o tome da je poricanje genocida normalna stvar, zašto uvek uznemiravaju akcije minorne skupine Žena u crnom.

Zašto je važno govoriti o genocidu?

Staša Zajović: Iz univerzalnih principa ljudskih prava, a to znači dostojanstva. Zato što je neki elementarni uslov ljudskosti u 21 veku da se svako moralno biće opredeli i zauzme jasan stav prema dva krucijalna pitanja; jedno je Aušvic, kao paradigma nacističkih zločina i Srebrenica, kao paradigma srpskih zločina. Tu ne znači da su drugi zločini manje važni, nego je ovo prosto moralna koordinata. Ako se u kolektivnom pamćenju ne usidri, ugnezdi Srebrenica, i ne postane deo kolektivnog pamćenja u Srbiji, onda se ne može zahtevati saosećanje za vlastiti narod. Borba za dostojanstvo žrtava genocida u Srebrenici je takođe borba za žrtve iz vlastitiog naroda.

Na BiH je izvšrena ideološki, vojno i logistički pripremana agresija iz Beograda i onda se dolazi do tačke odgovornosti u odnosu na zločine počinjenje u naše ime.

Bez obzira što je minoran broj pripadnika srpske nacije učestvovao u vršenju genocida, moralna i politička odgovrnost se prostire na sve članove kolektiva koji svojim ćutanjem ili slaganjem odobravaju taj čin. Ta odgovrnost obuhvata i one koji su od samog trenutka agresije na BIH, javno, glasno i jasno pobunile protiv toga.

Koje pouke izvlači civilno društvo u Srbiji povodom zadnjih događaja u Potočarima i načinu obilježavanja godišnice genocida?

Staša Zajović: Ima ih jako puno i trebaće mnogo vremena da se prerade i da se jasno artikulišu. Godišnjice ovakvih zločina kao vidovi simobličkih reparacija moraju da stave u fokus i centar dostojanstvo žrtava, da se ukaže na odgovrnost počinilaca i svih koji su ih podržavali. Taj ritual mora da bude do tančina dogovoren i razrađen sa što većim brojem pripadnika preživelih u genocidu u Srebrenici. Što u ovom slučaju nije urađeno. Kada se uvažava dostojanstvo žrtava, znači jasna odgovrnsot počinilaca, a to znači oni koji su došli, u ovom slučaju premijer Vučić, moraju da ispune čitav niz uslova. Ne smeju se zatvarati oči pred teškim bremenom zločina, a pre svega pred počinjenim genocidom. Sve dok se poriče genocid, on se nastavlja, samo drugačijim sredstvima. Suočavanje sa genocidom može doprineti kulturi saosećanja, solidarnosti i odgovornosti. Izvinjenje i pokajanaje nisu religijski, to su moralno – politički činioci kada se radi o predstavnicima država.

Kada se govori o ratovima devedesetih uvijek se poteže pitanje opraštanja?

Staša Zajović: Na Balkanu se ustanovljuje jedna neprihvatljiva teza i praksa. Oproštaj nikada ne sme da se traži od žrtava i žrtva nema potrebe da oprašta, žrtva traži odgovrnost – ovo su me poučule majke sa Majskog trga kao i drugi pokreti majki iz Afrike. Da nema oproštaja za one koji su izvršili zločine i da jedino oproštaj mogu da traže počinitelji. Takav stav je ponovila i Nora Kortinjas (jedna od osnivačica Majki sa majskog trga 6. maja 2015. godine tokom posete Memorijalnom centru u Potočarima. Tada je ona Majkama Srebrence rekla; „počiniteljima se nikada ne oprašta, od njih se zahteva samo odgovornost“.

Sa druge strane koliko su bitne i za društvo važne simboličke reparacije, izvinjenje?

Staša Zajović: Najvažnije je da sve inicijative za simboličke reparacije moraju da dolaze odozdo i da ne mogu da budu predmet ozbiljnih političkih manipulacija. Takve manipulacije štete pre svega zajednici žrtava, a donese korist onima koji su sebe izjednačili sa žrtvama prem da su u prošlosti aktivo saučestvovali u politici koja je dovela do genocida. Ta strategija pretvaranja i izjednačavanja žrtava i dželata, ta vrsta amnezije, jeste poznata i njome se zapravo guramo u jednu nemoralnu poziciju moralnih zombija i to celokupna zajednica, što šteti dugoročno Srbiji, iako prividno izgleda da je na dobiti. Solidarnost među žrtvama jeste imeprativ svih koji se bave simboličkim reparacijama ukoliko žele da utiču na buduće generacije i na sprečavanje zlodela u budućnosti. Simboličke repracije imaju prosvetiteljsku, pedagošku ulogu i moraju da budu prostor posvećen bolu žrtava, a ne prostor onima koji zloupotrebljavaju žrtve, pa čak iako se radi o onima koji govore u ime zajednice žrtava.

Konstantno se govori i potencira na „pomirenju u regionu“. Kako Vi gledate na taj proces?

Staša Zajović: Pomirenje je postao termin diplomatske komunikacije, reč ispražnjena od bilo kakvog sadržaja. To obesmišljavanje je počelo u Srbiji davno, lansiranjem koncepta pomirenja bez ikakve odgovornosti, izjednačavanju dva bola – dželata i žrtava. Kada su Tadić i Dačić u isti nivo stavili premijera Đinđića, modernizatora i odgovrnog državnika i zločinačkog vođu Miloševića. To je trenutak perverznog izjednačavanja dželata i žrtava i cinično ruganje žrtvama. Pomirenje je postalo moneta za potkusurivanje i mišljenja sam da taj termin treba izbaciti i umesto njega koristri pravedan mir, poverenje i slične termine. To je postala jedna najotrcanja fraza, isto kao i evrointegracije ili pravna država. Takve poštapalice ništa ne govore i ne pokazuju nikakav demokratski kapacitet, nego je osnovni kriterijum u Srbiji odnos prema ratu i ratnim zločinima – to je lakmus papir demokratije danas u Srbiji.

Autori: Almir Mehonić/ Fahrudin Kladničanin

Intervju je objavljen u sarajevskom magazinu Stav

Facebook komentari

komentara

Reaguj na ovaj članak