Sonja Biserko|Mehonić precizno definiše beogradsku startegiju prema Sandžaku

Sonja Biserko|Mehonić precizno definiše beogradsku startegiju prema Sandžaku

Knjiga “Sandžački čvor” je odličan uvid u sva otvorena pitanja Sandžaka. Ona ukazuje na slabosti, kako Beograda, tako i lokalne elite, piše Sonja Biserko u osvrtu na knjigu Almira Mehonića “Sandžački čvor”.

Knjiga „Sandžački čvor“ koju je napisao Almir Mehonić je značajan doiprinos razumevanju sandžačke realnosti. Ne samo iz ugla Beograda, već i unutar bošnjačkog korpusa. Naime, autor knjige veoma precizno definiše beogradsku startegiju prema Sandžaku koja je na delu gotovo tri decenije. Ona je fokusirana na sprečavanje konsolidacije bošnjačke manjine i stvaranje bošnjačkog identiteta. U tom smislu i treba razumeti sve pokušaje Beograda da destabilizuje bošnjačku zajednicu i spreči njenu konsolidaciju sa neophodnom infratrukturom. Najpre je pocepana Islamska zajednica, pa podeljeno civilno društvo na dva tabora koja su istovetna, može se reći, sa političkim podelama. Autor veoma uverljivo prikazuje političku scenu Sandžaka i ukazuje na mali kapacitet političke elite da se suprotsavi beogradskoj politici. Zato Beograd veoma uspešno mobilizira suprotstavljene strane, Ugljanina i Ljajića i veoma vešto ih udaljava od akutnih sandžačkih problema.

U političkom vakuumu koji je nastao odlaskom dvojice vodećih političara u Beograd, na političku scenu je kročio muftija Zukorlić koji je veoma precizno definisao probleme bošnjačke zahjednice. On je, osim toga, izgradio i infrastrukturu koja je neophoda da bi se Bošnjaci konsolidovali. Njihov udeo u lokalnoj administraciji nije se značajno promenio nakon tzv. demokratskih promena. Međutim, uloga muftije je takođe, imala svoja ograničenja. Njegova smena otvorila je put ujedinjenju dveju islamskih zajednica. Vreme će pokazati da li će se nove okolbosti iskoristiti na pravi način.

Konstrukcija identiteta Srbije u postkonfliktnom periodu, nažalost, ide u pravcu svođenja identiteta isključivo na etnički i religiozni, odnosno srpski i pravoslavni. Takav projekat identetita isključuje sve vrednosti na kojima počiva savremena evropska civilizacija. Osim toga, poništava multikulturalnost i različitost koju je druga Jugoslavija isticala kao ključ opstanka zajednice jugoslovenskih naroda.

Izopštavanje Bošnjaka preko terora nad njima

Deo nedavne prošlosti se u novoj konstrukciji sećanja, a time i stvaranja novog vrednosnog sistema, zanemaruje i okreće se prošlosti iz koje se izvlače ličnosti poput Nedića, Ljotića, Mihajlovića i sl. U tu prošlost spada i rat u Bosni, ali i državna represija, proterivanje i ubijanje sandžačkih Bošnjaka. Neprihvatanje, ili revizija nedavne prošlosti neminovno povlači i pitanje identiteta. Dobrica Ćosić, bosanski rat vidi kao odbrambeno-oslobodilački, koji je navodno, bio povod za satanizaciju Srbije i Srba. On negira i pokolj u Srebrenici i zato sebi postavlja pitanje (zanimljivo): s kakvim to identitetom mi možemo da usvojimo “evropske vrednosti”. Upravo na interpretaciji nedavne prošlosti gradi se i sistem vrednosti. Na takvom tumačenju prošlosti i na izvedenoj vrednosnoj matrici nije moguće integrisati manjine u kuturni model, jer njihova percepcija o tim istorijskim ličnostima i događajima se vezuje za zločin, represiju, teror i proterivanje.

Činjenica je da je Sandžak u poslednjih 20 godina u svoj identitet, između ostalog, ugradio i nasilje kome je bio izložen, kao i konstatno neprijateljstvo koje je Beograd sugerisao, pre svega, kroz spinovanje islamskog fundamentalizma. Posebno kad je reč o vehabijama. Izopštavanje jedne zajednice preko terora nad njom, dovelo je i do njenog ekonomskog i socijalno isključivanja. Ni promena vlasti nije dovela do promene politike prema Sandžaku. Pogotovo nije priznala teror koji je nad Bošnjacima bio sprovođen tolike godine, a time nije napravljen ni pravi diskontinuitet sa Miloševićevom politikom. Znači da je strateška orjentacija prema Bošnjacima kao neprijatelju ostala. Osim očekivanja da se demokratska vlast distancira u odnosu na zločine (suđenja ubicama za Sjeverin ili pak Štrpce bila su nedorečena), Bošnjaci su očekivali da ih se uzme u obzir, da se poštuje njihova kulturna tradicija i poseban identitet, te da se reše i njihovi ekonomski i socijalni problemi.

Ostaje otvoreno pitanje odnosa države Srbije prema manjinskim zajednicama, uključujući i bošnjačku. Državna politika mora da uključi manjinske zajednice u menjanje nekih odredaba Ustava koje bi konačno ustoličile savremeniji pristup i manjinama i regionalizaciji. Sandžak zadovoljava sve kriterije da bi bio jedinstven region, koji ima svoje osobenosti, kako istorijske, kulturne, tako ekonomske i mnoge druge. Osim toga, prevazilaženje tenzija na identitetskom nivou moguće je i preko regionalizacije kojoj, se nažalost, još uvek odupiru vodeće političke stranke.

Knjiga “Sandžački čvor” je odličan uvid u sva otvorena pitanja Sandžaka. Ona ukazuje na slabosti, kako Beograda, tako i lokalne elite. Za očekivati je da će posredovanjem EU, nakon što je Srbija potpisala Briselski sporazum doći do poželjnih promena. Nakon odustajanja od Kosova, Srbiji tek predstoji prestrojavanje na unutrašnjem planu. Ono neće biti jednostavno, ali će se stvari svakako kretati u pravcu rešenja koje Srbija neće moći odbiti. Međutim, za povratak poverenja u Sandžaku neophodna je istinsko suočavanje Srbije sa nedavnom prošloću. Kada je u pitanju Sandžak i sa mnogo daljom prošlošću.